Udruženje- godinu i po od osnivanja ŠORNI GA, PAJO, MI NAVIJAMO!

Odgajivači, bez izuzetka, ali samo deklarativno, podržavaju rad udruženja, ali ne pokazuju preveliku spremnost da se uključe u njegov rad

Prošlo je više od godinu i po dana od sednice Osnivačke skupštine, kako je tada odlučeno da se nazove, Udruženja za popularizaciju farmerskog gajenja činčila. S jasnom namerom, da se u njegov rad uključe ne samo odgajivači, nego svi ljudi dobre volje koji prepoznaju širu društvenu korist od farmerskog gajenja činčila.

Kako sa ove već pristojne vremenske distance mogu da se ocene rezultati postavljeni ciljevima udruženja?

„Prvi, već sam po sebi uspeh je činjenica da smo tog 14.septembra 2013.godine osnovali udruženje“, naglašava Snježana Milosavljević, predsednica Skupštine udruženja. „Ko je bio sudionik prethodnih pokušaja osnivanja, veoma dobro razume šta to sve može da znači.“

Je li, negde u pozadini, to paradigma one već poslovične:“Daj, Bože, da se Srbi slože?“

„Toga kod nas, tradicionalno, nikad ne manjka. Ali, ovoga puta smo mi, u najužem krugu inicijativnog odbora bili rešeni da stvar isteramo do kraja.
Trebalo je sačiniti kompletnu logističku podršku i neophodne uslove za njegovo osnivanje, proučiti zakonsku regulativu, odabrati adekvatnu i funkcionalnu formu, sačiniti statut i ostale dokumente neophodne za osnivanje jednog ovakvog neprofitnog udruženja građana.
Pri tom smo se trudili da minimiziramo troškove, mada naš generalni pokrovitelj, „UNO Serbia“ tu nije postavljao nikakva ograničenja. Ali, možda baš i zato, iz svih mogućih obzira. Takođe, želeli smo da te troškove ne snose odgajivači, pa ih nismo obavezali ni najsimboličnijom članarinom.“

Na toj sednici, kao strateški cilj osnivanja udruženja postavljene su aktivnosti ukidanja odredbe o zabrani gajenja krznašica kroz inicijativu za izmene Zakona o dobrobiti životinja. Jeste li nadomak ostvarenja tog cilja?

„Usudila bih se da kažem da smo mu bliže nego što smo smeli da se nadamo. Sačinjen je predlog njegovih izmena i dopuna, on bi se uskoro trebalo da nađe pred Vladom, odakle ide u Narodnu skupštinu, najpre pred resorni Odbor za poljoprivredu, a onda i pred poslanike.
Za sada se stvari razvijaju odlično. Mada, logično je da su odgajivači nestrpljivi, kao i mi koji tu inicijativu direktno vodimo. Ali, moramo shvatiti da sistem funkcioniše kako funkcioniše, kao i da naš slučaj ne spada baš u državne prioritete, iako niko u državnim strukturama ne negira njegov značaj, barem ne u kontaktima s nama.“

„Naši ljudi, pa tako i odgajivači činčila, već poslovično, nemaju baš naviku da probleme rešavaju institucionalno. I to je jedna od stvari koju bismo želeli da barem malo promenimo.“

Pored te, logično, strateške aktivnosti, statut udruženja podrazumeva i niz drugih ciljeva i akcija. Kako tu stoje stvari?

„Ovo je dobro pitanje. Odgovoriću, za početak: stvari stoje očekivano i uobičajeno, sve drugo bi bilo ogromno iznenađenje.“

Stvari stoje kako- dobro ili loše? U čemu bi se sastojalo to iznenađenje?

„Ovako, odmah da se razumemo, nije mi ni na kraj pameti da sad kritikujem odgajivače za pasivnost i nedostatak inicijative. Jednostavno, naši ljudi u celini, pa tako i odgajivači, nemaju baš preteranu naviku da makar i pokušavaju da stvari koje ih muče rešavaju institucionalno. Zašto je to tako, priča je dugačka, mnogo starija od gajenja činčila na ovim prostorima. Ljudi su spremni da ostvarenje sopstvenih interesa najradije prepuštaju drugima i da čekaju ishod, navijajući negde sa tribina ili iz svlačionice, ako mogu da se poslužim sportskim žargonom.
U konkretnom slučaju, mogu biti spokojni. Rukovodstvo udruženja čvrsto brani usvojene statutarne ciljeve. Pokušavamo da idemo i korak dalje u konkretizaciji tih posebnih aktivnosti.“

Ove godine se navršavaju dve decenije od početka gajenja činčila na ovim prostorima. Je li tu udruženje predvidelo neki program, nešto se najavljivalo?

„Očigledno je da ste veoma dobro obavešteni. Iz čega se usuđujem da pretpostavim da su informisani i naši odgajivači.
Već preko našeg biltena „Meko zlato“ koje udruženje izdaje uz svesrdnu pomoć pokrovitelja, a naročito zalaganja svih u „UNO Serbia“, najavili smo da ćemo ovaj značajan jubilej obeležavati manifestacijama tokom cele jubilarne godine. Svi se slažu, podržavaju, tapšu, ali stvari prepuštaju nekolicini ljudi. Posle ima da se dure kako ih niko ništa nije pitao, nije ih zvao da se uključe. Pa, nije običaj da se za takve stvari zove buklijom ili stražarno sprovodi…šalim se, naravno, reč je o principu dobrovoljnosti, makar da učestvuju s nekim dobrim idejama. Nekoliko stotina glava pametnije je od pet-šest. Evo, i ovu priliku koristim da ohrabrim ljude da se uključe, kako žele i koliko su u mogućnosti.“
Takođe ste kroz bilten najavljivali i akciju sređivanja stanja u delatnosti gajenja činčila. Šta tu planirate da uradite?
„Da se razumemo u startu: ako mi od države tražimo da ukloni barijere našem funkcionisanju, onda smo mi sami prvi pozvani da sredimo situaciju u sopstvenoj kući. Mislim da svi razumeju o čemu govorim. Ako kažemo da hoćemo da poslujemo, jer i društvo od nas može imati koristi, onda moramo tako i da se ponašamo. Prvo i osnovno- ne smemo da učestvujemo u izigravanju zakona, ni na koji način. Na primer, u švercu životinja. Šta je šverc? Nelegalna prodaja u valuti koja nije zakonom dozvoljena, „na ruke“, izigravajući obaveze prema državi čiju podršku zahtevamo.“

„Ako od države tražimo da nas zaštiti i pomogne, onda se prvo mi sami moramo obračunati sa bezakonjem, prvenstveno- u prometu činčila“

Šta u takvim slučajevima može da uradi udruženje?

„Kada uspešno privedemo kraju priču o promeni zakona, pozabavićemo se onim što obično nazivamo ekonomski patriotizam. On se različito definiše, ali znamo šta je njegova suština. Ima i mnogo svetlih primera, evo jednog: pouzdano sam obaveštena da, recimo, Norvežani jabuke proizvedene u njihovoj zemlji plaćaju više od onih iz uvoza. Kažu, tako pomažu i sebi i svojoj otadžbini. Možda zato i imaju najveći bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika. Nije patriotizam, barem nije danas, da polažemo glave za otadžbinu. On je, iznad svega, sadržan u ponašanju koje doprinosi poboljšanju ekonomije, a time i načinu života u celini. I tu svako od nas, pojedinačno, ima i pravo i obavezu da učestvuje. Po onoj:“zrno po zrno, dinar po dinar“.
Mi smo alergični na sve što miriše na okupaciju, a pri tome neretko, svesno ili ne, prihvatamo prikrivene ili sasvim ogoljene oblike ekonomske kapitulacije. Neka se obogati neki sumnjivi strani trgovac, a nama „neka crkne krava da komšija ne može da uzima mleko od nas.“
Ponekad neka kratkoročna i naizgled  ekonomska logika moraju da ustuknu pred nekim dugoročnijim ciljevima, radi dobrobiti na duži rok i u celini.

Ističete da ćete edukovati odgajivače da se tržišno ponašaju. Koliko su ekonomska logika-interesi u saglasnosti s ekonomskim patriotizmom?

„Ova i slična pitanja su možda najteži ciljevi koje je udruženje sebi dalo u zadatak. Što ne znači da ćemo od njihovog rešavanja odustati, to nikako. Jer, onda nam uzalud sva borba oko ukidanja zabrane gajenja. Belosvetski mešetari će nas ugasiti kada to njima bude bilo unosno, to je neminovnost. Uostalom, zar poljoprivreda i u zemljama najliberalnije ekonomije nije subvencionisana i zaštićena? A šta mi radimo? Što bi naš narod rekao, „koljemo vola za kilo mesa“!
Tačno, moramo da pomognemo našim odgajivačima da prepoznaju svoj ekonomski interes. Ali, on se projektuje dugoročno. U protivnom, pristali smo da životarimo od danas do sutra. U kom slučaju možemo odmah da ugasimo udruženje. Što bi se reklo:“Onda smo džabe krečili“!

Nataša Manojlović

Ostavite odgovor