Nije sloboda sve što tako zvuči

Krznašice odgajane na farmama uveliko su evoluirale u odnosu na svoje divlje pretke

Ako bi se pustile u prirodu, izvesno bi postradale, do poslednje

Uostalom, da nije bilo farmi, ne bi nikada ni postale

A da su zaista mučene, njihovo krzno bilo bi sasvim neupotrebljivo

Svakome ko išta zna o krznašicama koje se farmski gaje, jasno je da bi svako tzv. puštanje tih životinja na slobodu značilo za njih siguran, brz i, verovatno, veoma bolan kraj.

Ovo važi i za nerčeve (minkove, kune) koji su predatori, mesojedi, a o činčilama biljojedima sa brojnim prirodnim neprijateljima da ni ne govorimo!

Farmske činčile su domaće životinje

Kao prvo, reč je o životinjama koje su apsolutno naviknute i prilagođene karantinskim uslovima života, već generacijama. To što one nisu u pogledu spoljašnjeg izgleda vidljivo evoluirale u odnosu na svoje divlje pretke, stvar je prakse koja traje tek jedan vek.

Što je za evoluciju jedan tren!

Objektivno, to što su naviknute na redovnu ishranu, vodu, dodatke i organizovan i uređen prostor u kome žive, umanjilo je uveliko njihove prirodne instinkte, kao i sposobnosti za preživljavanje. I to u toj meri da već možemo govoriti o posebnoj podvrsti tih životinja, naravno, sasvim kolokvijalno, nikako i naučno.

Pa se stoga i u domaćem pravilniku usklađenom sa CITES konvencijom, farmske činčile smatraju kod nas domaćom gajenom vrstom.

U skladu s tim je i dozvoljen njihov prekogranični promet, dakako.

Kako god, bilo je raznih pokušaja da se krznašice „oslobode“ iz farmi. Uglavnom u SAD, ali i u susednoj Grčkoj.

Pušteni nerčevi, sasvim nenaviknuti na novostečenu „slobodu“, masovno su izginuli. Ponajviše su stradavali na putevima, pod točkovima. Mnoge su rastrgle veće divlje zveri, a dosta njih se međusobno poubijalo.

Jedan broj njih je postao pretnja ljudima, odnosno, stoci koju su gajili.

U svakom slučaju, pušteni nerčevi masovno su stradavali. Šta bi se tek desilo sa činčilama u sličnoj situaciji, ne smemo ni da pomislimo.

Dobrobit je precizno definisana kategorija

Ovo bi moralo biti jasno svakom ko zaista ima iskrenu empatiju za životinje. I ko razume da je dobrobit suštinski civilizacijska kategorija koja sprečava da im se nanosi patnja i bol.

Zato je i lišavanje života standardizovano prema tim zahtevima.

Dobrobit nikada suštinski nije sadržavala zabranu da se životinje koriste za ljudske potrebe, kakve god vrste i namene one bile.

Uz ogradu, kad se radi o „potrebama uživanja“ u borbama životinja, koje tvrdoglavo opstaju, iako su većem delu sveta ilegalne.

U onima gde su deo tradicije, stvari idu mnogo teže.

Posebno kada je reč o španskoj koridi.

Osim što je decenijama bivala turistička atrakcija i donosila mnogo novca organizatorima, ali i okolnim davaocima svih mogućih turističkih usluga, ona je bila daleko ravnopravnija od gladijatorskih borbi čoveka sa najkrvoločnijim životinjama.

Tačno je da su gladijatori smatrani nečim između životinja i ljudi, da, bili su robovi.

Analogija s navodnim preživelim ropstvom životinja sasvim je neukusna i neumesna.

Uostalom, mi tradiciju domaćeg ropstva baš ni ne baštinimo.Već upravo one sredine iz kojih nam stižu provale zakasnele etike i morala koji nameću i ovde ljudima.

Da se prestane sa gajenjem stoke! Kao da se zaboravlja da je viševekovna simbioza domaćina i njegove stoke ovde svojevrstan antropološki kod. Gde je stoga blago bez kojeg ni čoveku nema života.

Pri svemu tome, zaboravlja se jedna možda i ključna stvar: farmski gajene životinje, pa tako i krznašice, nikada ne bi ni došle na svet da te farme ne postoje.

Kao i da sve vreme imaju obezbeđene i osigurane sve potrebe, od hrane i vode, pa do klimatski adaptiranih skloništa.

I da takve uslove u prirodi nigde nemaju.

Kao i činjenica da im životni vek u prirodi nigde nije garantovan niti osiguran.

Pa je priča o tome kako, na primer, činčile žive u prirodi i do 15 godina čista hipoteza, teorija.

Dok je potpuno tačno da na farmama matične rasplodne životinje žive i preko osam godina. Što je podatak činjenično sasvim dokaziv.

Barem za one koji razumeju tehnologiju gajenja ovih krznašica.

Ropstvo nametnutim uverenjima

Sad, to što neke usijane glave život u zatočeništvu izjednačavaju sa ropstvom, njihov je problem. I što neki od njih smatraju da je bolje pobiti ih, nego da žive zatvorene, stvar je ličnih uverenja koju apsolutna većina ljudi ne smatra ispravnim.

Uostalom, šta bi bilo da su već pomenuti robovi ubijali svoje potomstvo da ne bi živeli kao robovi?

Ovako, preživeli su, dočekavši vreme da u mnogim sredinama budu i većina, svakako i ravnopravni članovi društva.

Uostalo, šta mi zaista znamo o tome šta životinje misle i da li uopšte misle?

Kad već imamo ljude koji niti umeju, niti zaista žele da misle!

Već idu po svoje mišljenje u centrale svojih navodnih udruženja sa predznakom „sloboda“ u nazivima!

O kakvoj je slobodi tu suštinski reč, kada blanko pristaju na sve što im je propisano unapred?

Pa svoje frustracije leče propovedima drugima?

Sve vreme žudeći za paprikama…šiljama?!

Ostavite odgovor