Čekajući skoriji Dan pobede

Da se odmah razumemo: zaštitarima ne dugujemo bilo kakvu buduću saradnju

Jer, sve vreme pokazuju da ih dobrobit životinja suštinski ni ne zanima

Kao i da o tome pojma nemaju

Pa ćemo o visokim standardima gajenja sa nadležnim organima

Uz pomoć međunarodnih organizacija koje se time ozbiljno bave

Protivnici naše delatnosti potezali su svakakve argumente u korist opstanka zabrane gajenja. Od (kripto)etičkih, pa sve do ekoloških.

Zaboravljajući, pri tome, jednu notornu činjenicu: da je nesretna zabrana kod nas uvedena bez bilo kakvih argumenata!

Pošto je uneta kao amandman na sednici Odbora za poljoprivredu, jer je nije bilo u verziji teksta Predloga Zakona o dobrobiti životinja.

Pri čemu se njeni promoteri nisu ni potrudili da je obrazlože. Makar i formalno, fingiranim razlozima!

Jer prave izneti nisu mogli. Pošto se radilo o privatnom i ličnom interesu jednog poslanika i njegove porodice.

Gde su se, naknadno, nakačili i drugi.

Odjedama postavši veliki protivnici gajenja za krzno.

Kao pečurke, ludare

U međuvremenu, niču nova zaštitarska udruženja. Kao pečurke koje se samo jednom jedu.

Ali, bujaju pod kišom donacija. Uglavnom, inostranih.

Nudeći otrovnu budućnost srpskom stočarstvu.

Nekritički i listom, svi oni su skočili na stranu opstanka zabrane.

Za početak, krznašica.

Što smo donekle i mogli da razumemo, postavivši se u njihovu kožu.

Dok oni našu poziciju nisu ni pokušavali da shvate.

A brinu i o dobrobiti ljudi?!

Zbog čega nikada nije imalo mesta za bilo kakav kompromis. O eventualnoj saradnji u pogledu dobrobiti, da ni ne govorimo!

A nije da nije bilo mesta za nju. Ako već stvarno žele dobrobit životinjama, kao i ljudima.

Šuplja priča, ispostavilo se, bezbroj puta, svaki put.

Oni nisu hteli ni da čuju naše argumente: da se činčile gaje karantinski i da se ceo ciklus može ustanoviti ciklično. Bez nus produkata sa farmi. Na dobrobit aziliranih životinja za koje se toliko već zalažu.

Da mi životinje ne ubijamo, nego da ih gajimo.

Ne za bunde, već za dobrobit odgajivačkih porodica.

Pokušali smo s istinskim argumentima. Računajući na makar tragove razumnosti među tim društvancima.

Ali, kod vegana- ne!!!

Kao ni s glumatajuće lupetajućim neukim priprostim fantomskim kvaziurbanim gerilama.

Koji mrdaju ustima dok čitaju i u sebi.

Pa se ne zna da li je gore kad ćute ili kad progovore.

Gore po njih, a i osuđene da ih slušaju.

Gde mi nikako ne spadamo.

Pa se uzaludno trude da skrenu našu pažnju.

I da nam ne pričaju da smo imali deset godina da se preorjentišemo!

A zašto bismo? Zato što se to kosi s nečijim ličnim i grupnim uverenjima?

Puna linija

Šta se sve vreme propagiralo sa zaštitarske strane?

Jednoumlje?!

Zabranjivanje prava na raznolikost i različitost?

Ako smo ih uzeli za ozbiljno, to nikako nisu vrednosti civilnog društva.

Gde spadaju i zaštitari. Barem bi tako trebalo da bude.

Formalno, i vegani, kao njegov najdestruktivniji, najradikalniji i najekstremniji ogranak.

Kolokvijalno, mogli bismo reći i naci-fašisti civilnog sektora.

Koji najviše štete njima naizgled sličnima.

Koji su s njima na istoj strani u borbi protiv gajenja za krzno.

Od kojih se nisu distancirali.

Već su se udružili protiv odgajivača.

Naravno, samo privremeno.

I samo u toj priči.

Donatorska bara suviše je mala za čopore zaštitarskih krokodila.

Uvek gladnih. Nezasitih.

Njihov problem.

Neka se “evolutivno” istrebe.

Šta nas briga za njih?!

Svi oni su već odavno čvrsto odabrali stranu.

Tvrdo se ušančivši na pozicije suprotne odgajivačima.

Koji će, nadalje, uzvraćati istom merom.

Pobednik nosi sve!

Ostavite odgovor